О ЗАДУШНИЦАМА

ПИСМО ПРОТИ ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ УПУЋЕНО ОД

 ДОКТОРА ВИОЛИНЕ МИЛАНА ДУКИЋА

Драги Прото,

Ево како ја размишљам о Задушницама. Мислити, али стварно мислити како о својим живима тако и о преминулима захтева од човека да се смири, успори, и созерца.

Мислити о другима, активно, о живим и преминулим, дозвољава нам да препознамо и дамо значај битном: здрављу и људима (породица, пријатељи), а како су људи направљени по угледу на Бога, и Богу - превасходно. Тек то свесно усредсређивање на смиреност, на успоравање, на созерцање, на пажњу према себи и људима око нас, и онда кроз њих и на Бога, дозвољава да човек избаци из себе непотребне бриге (а самим тим уствари избаци ђавола који му их у ум и усађује). Ово активно размишљање на ове битне аспекте живота управо и спаја две главне Божије заповести ,,Воли Господа, Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом, и свим умом својим.'', и ,,Воли ближњег свога као самог себе'' (Матеј 22:37-40) а захтева разазнати шта је љубав, и захтева разазнати шта се подразумева под ,,волети себе'' и ,,волети друге''. А да бисмо неког волели, морамо на њих и мислити.

И с обзиром да је препознавање свог срца, своје душе и свог ума ствар свести, у нама мора да постоји и жеља да се дође до свести и свесности. Тек тад, кроз свест, дају се спознати срце, душа и ум. А да би се свест појавила, човек мора да жели да созерца и да се пита ,,шта је свест?", па да на то питање тражи и пронађе одговор. Ту се сад надовезује и потреба препознавања емоција и осећања (које су различите једна од друге), као и учење терминологије и именовање тих емотивних и осећајних појава у нама. И то је још један неопходан процес освешћивња: именовање емоција и осећања.

А како доћи до свести? Молитвом. Молитва је као сноп светлости која баца у жижу наше пажње оно што је у речима које изговарамо молитвом. И временом, као што проласком кроз снег тамо-амо утабамо стазу и направимо снежни плашт проходним, тако молитвом и њеним речима утабавамо стазу Богу да нам лакше дође и у нас уђе.

Ја се трудим. Знам да сам доста грешан, да је снег још недовољно утабан, да још доста незнам, и да сам као неко ђаче. Ал се искрено трудим да учим, да се поправљам, и да дајем времена самосмирењу (кроз созерцање својих мисли, емоција, осећања, и физиологије), смирењу (кроз читање и размишљање о поукама светих књига и предавања наших свештеника), и захвалности Богу за све добро што нам дарује. Практиковање ове три ствари (смирење, самосмирење, захвалност) ме онда доводе назад до молитве која у мени везује ова три описана процеса у целину: препознавању срца, душе и ума. И онда покушавам да сесвакодневно надограђујем или продубљујем (свесним и с намером подвизавањем/вежбањем) овог горе наведено.

На жалост, у овом модерном свету живети свесно и имати снаге за ово није ни мало лако. Човек је растрган световним бригама. Човекаова пажња бива одвлачена на сто страна кроз разноразне теме и трауме свакодневног живота. Ту су материјални проблеми, неки битни али мноштво небитних (као рецимо величина куће, марка или скупоценост аутомобила, модни трендови, згртање што више новаца,  престиж ...). Уз то, све око нас је некако и намештено да нам управо ово небитно прави битним, а у исто време то учестало размишљање о небитном нам у ствари отежава живот јер у нама буди негативне емоције као што су страх, шкртост, грамзивост, меланхолија, срдња, сујета, нечовештво, ... Ту су онда још и друга незадовољства и страхови, као рецимо на послу лоши шефови или колеге, или страх од отказа, учестале страхотне вести у медијима, разочаравајућа политика, поларизујуће социјалне мреже, итд...

А онда имати веру поред све ове негативности (слутње и срдње, стреса, страх, нечовештва), веру да ће све бити како треба а уз све ово наоко негативно видети добро око себе и у себи, е то тек захтева храброст и присебност (чистоту ума). Храброст и присебност да се отргнеш од свега овог небитног и негативног. Храброст да признаш да је ово давање пажње небитном и негативном у ствари лажна самоконтрола свог живота којег мислиш да контролишеш (наизглед контролу коју никад ни немаш), а у ствари ништа не контролишеш. И тек тад, кад смогнеш храброст, тек тад се можеш предати оном ко све заиста и контролише - Богу. (Предати се не значи одустати, већ дати себе.)

А ту храброст добијаш кад верујеш. На ту храброст а у исто време и веру нам сам Господ наш указује оповргавајући саму смрт, у Јеванђељу по Марку 5:36, када каже: ,,Не бој се, само веруј." Не бој се. Веруј. Е, ту храброст није лако пронаћи кад је неко у очају и трауми, а поготово кад је још и несвестан и у незнању да је у очају (и незнању да препозна и да именују емоције и осаћања) ... нити како да се покрене и избави из тог очаја... 

И на крају долазим на поенту овога што сам писао: на том путу ка храбрости да верујемо и на путу ка обожењу, на путу ка свести и оссвешћавању, помажу нам сви наши вољени, а поготово наши упокојени. Јер кад их се сетимо, кад се за њих молимо Богу, осим суза туге и сете овоземаљског, сузе радости се такође ту нађу јер оно што осећамо је - љубав. Љубав њихову, али и љубав Божију, јер је Бог љубав (1 Јованова 4). А пошто је Бог љубав и пошто је Бог вечан, онда заправо бивмо обасјани љубављу вечном. (И ко боље да нас на љубав потсећа но наши ближњи, и живи али и преминули?)

Ја сад знам да је Бог врло близу. Знам да је у нама ако му допустимо да је у нама. Знам да је у нама кад ми дозволимо да је љубав у нама. До скора нисам ово нити знао, нити тога био свестан. Но, сад знам и да ако се опустим, ако не вежбам горенаведено често, и ако се не молим, Бог може врло лако да опет нестане и постане Неко тамо далеко.

Разумети свесност и кроз њу имати храброст да се верује, храброст да се одступи од устаљености свакодневице и овоземаљског, храброст да се моли, храброст да се воли, то су кључеви потребани за отварање двери ка смирењу. Свесност (свест) и храброст. А онда нас молитва потсећа на све ове личне подвизаје/вежбе ка обожењу док нас истоветно приближава Богу. И тако у круг. А молећи се Богу за наше претке и вољене који више нису ту са нама, добијамо Божији благослов јер је Он сам - љубав.

Милан Дукић